Udala sam se sa 18 godina, ostala sam trudna i morala sam. Međutim, moja svekrva me nikada nije prihvatila, a posebno ne moju kćerku.

Muž nije sumnjao da je otac, ali ona je konstantno ponavljala da sam ku*va i da njen sin nije otac. Istina da sam bila sa više različitih muškaraca, ali sam bila skoro 100% sigurna da je on otac. Nakon dvije godine braka, prije mjesec dana moj muž me prvi put u životu udario i tada sam shvatila da je pao pod njen uticaj. Oprostila sam mu, ali juče mi je praktično iz čista mira reako kako je razmišljao i da isli da je najbolje da se rastanemo… bili smo mladi, kao u tom smislu i da smo pogriješili što smo se vjenčali.

Tada sam ga pitala šta ćemo sa kćerkom, jer i njen život je sada tu, a on mi je onako mrtav hladan rekao VODI JE SA SOBOM…ŠTA ME BRIGA ZA NJU! Tada mi je bilo jasno… njegova mama je uspjela u svojoj nakani i rasturila nam je brak. Najgore od svega njen sin mene zaista voli i ni sa jednom drugom neće biti sretan kao sa mnom. Nisam se željela raspravljati niti se dodatano sramotiti. Spakovala sam svoju kćerku i sebe i otišla kod mojih roditelja. Teško mi je, ali nekako sam ovo predosjećala, jednostavno se moralo desiti, samo se pitam ZAŠTO?